Порекло Атила, будући вођа Хунааде је по изворима рођен око 406. године. Његов отац се, по Приску из Панијума, звао Мундиух и имао је имао је брата Ругу. Руа (или Ругила) је био један од хунских поглавара (432—434). Атила је имао и старијег брата кога извори спомињу под именом Бледа
Док је Западно царство било у трпељивом односу са хунским вођом, то није био случај са источним. Источним царством је тада владао цар Теодосије II, који се суочавао са хунском опасношћу. За време двовлашћа код Хуна било је само изолованих инцидената на граници Теодосијевог царства, да би се за време Атиле сукоби пренели и у унутрашњост царства. Источно римско царство је у то време било у сукобу са Вандалима који су освојили Картагину и са сасанидским краљем Јаздергердом II који је напао Јерменију 441. године. Ово је омогућило Атили и Бледи отворен пут кроз Илирик у унутрашњост Балканског полуострва, које су напали 441. године. Хунска војска је опустошила Маргус (Пожаревац) и Виминацијум (Костолац), заузела Сингидунум (Београд) и Сирмијум (Сремска Митровица), пре него што су се зауставили. Затишје је уследило 442. године и за то време је Теодосије II позвао своју војску из северне Африке и наредио ковање велике количине новца да би могао да финансира рат против Хуна. Након што је обавио припреме, помислио је да је у могућности да одбије хунске захтеве.
Атила је на то одговорио обновом похода 443. године. Хуни су опсели Наисус са опсадним овновима и покретним кулама - новим оружјем у свом арсеналу - затим су кренули дуж Нишаве и заузели Сердику (Софија), Филипољ (Пловдив) и Аркадиопољ. Срели су се и савладали римске снаге изван Константинопоља и зауставили се због недостатка опсадне опреме. Теодосије II је признао пораз и послао дворског званичника Анатолија да преговара о условима мира, који су били оштрији него претходни: цар се сложио да плати 6.000 римских фунти (око 1.963 kg) злата као казну за непоштовање споразума, годишњи данак је утростручен и попео се на 2.100 римских фунти (око 687 kg) злата.
Године 447. Атила је опет кренуо на југ преко Мезије. Римска војска предвођена Арнегисклусом га је срела на реци Вид и била је поражена, али је нанела велике губитке Хунима. Хуни нису више имали препрека, па су стигли скроз до Термопила. Сам Константинопољ је спасио префект Флавије Константин, који је организовао обнову Теодосијевих бедема, које је претходно оштетио земљотрес, а неким местима је изградио нове утврђене линије испред старих.
Атила је као услов за мир тражио да Римљани наставе да плаћају данак и да се повуку са појаса земље која се протезалаоко 480 km од Сингидунума, и око 160 km јужно од Дунава. Преговори су трајали око три године. На хунски двор је 448. године као изасланик византијског цара послат Приск. Он је више пута својим дипломатским акцијама успео да разузда Атилу и да отклони опасност од хунског освајања. Међутим, већина његовог дела је сачувана у фрагментима.
Слика
Мора Тана „Атилина гозба“, начињена по Присковим забелешкама
Прву дипломатску мисију је Приск је преузео одмах након опустошења Сремске Митровице. Путовао је преко Сердике (Софије) до опустошеног Наисуса (Ниш), да би затим кренуо дуж северних територија, преко Тисе у Атилину престоницу. Приск је описао Атилину престоницу као једно мало село у којима је већина кућа изграђена од дрвета, па и сам Атилин двор. У граду су се могли видети огромни дрвени зидови направљени од дасака, затим комплекси за исхрану хунских ратника и на крају, на сред села огромни круг на коме је изграђено постоље за хунског вођу. Приск је разговарао са Атилом у његовој одаји где је упознао и његову жену скирског порекла. На крају му је предао огромне количине злата и разне драгоцености које је послао цар Теодосије у знак мира.
Приск је нарочито описао дворски живот Хуна. Они су волели да певају, да се веселе, а свако вече су приређивали богате вечере на којима је било свега. Нарочито је описивао Атилину неодољиву жељу за вином и Атилине робиње, које су увек биле поред њега. По речима Приска Хуни су полако превазилазили фазу варварског племена и почињали попримати одлике цивилизованог племена. Томе је сигурно допринео и Атилин боравак у Риму где је упознао прави живот народа високе расе. На Атилином двору је боравио и галски лекар Еудоксије, који је после слома Гала прешао на хунску страну. Такође боравио је и један Римљанин из Мезије који ће се касније оженити варварком, а Атила ће му лично кумовати.
[уреди] Атила као вођа Хуна
„Хуни у јуришу“, слика у уљу из 15. века
Атилин брат Бледа је већ, као старији, приграбио власт над читавим хунском племенским савезом, али се после повратка Атиле сагласио да владају заједно. Период двовлашћа у Хунској држави био је праћен разним трвљењима и неслогама. Бледа је ковао заверу против свог брата неколико пута, али га је Атила осујетио. Бледа је такође имао већи углед међу Хунима као старији владар.
Атила је ојачао свој положај. Оптужио је Бледу да је отровао Ругу и решио га се убиством 445. године. Када је постао једини владар Хуна, ујединио је сва хунска племена и народе од Волге до Германије. Седиште његове државе, која се протезала од Данске до Паноније, од Лапоније и Рајне до Каспијског језера па све до Кине, било је у панонској низији, недалеко данашњег Токаја. Његову власт признавала су многа племена Германа, Сармата, Словена и Турака. По речима Приска, који је једини видео Атилу и његову престоницу, војска му је бројала око 500.000 ратника. Била је наоружана стрелама, копљима, мачевима и ножевима.
По освајању власти Атила је решио да прекине савезништво са Римом, али да у почетку не угрожава територије Западног царства, већ само Источног, тј. Византије. Атили се за помоћ против Визигота обратио вандалски краљ Гизерик, шаљући му бројне дарове да би га натерао да зарати против Визиготског краља Теодориха. То је Атилу покренуло да поново обнови непријатељства са Визиготима. Атила је послао своје изасланике цару Валентинијану III, у чије је име владала његова мајка Гала Плацидија у намери да их одвуче од савеза са Визигота и да се прикључе Хунима у заједничкој борби. Атила је обећавао да ће чувати мир према западном царству и да ће само ратовати против Теодориха са киме се већ дуго времена налазио у лошим односима.
Теодорих је на време увидео опасност од поновног зближавања Хуна и Римљана, па је писао Атили да се заједно са Визиготима бори против Римљана. После преузимања трона, Атила је за кратко време успео да потчини велики број околних племена: Скира, Туркилинга, Сармата, Херула, Хазаре, и коначно му је пошло за руком да и Остроготе стави под своју власт. Основао је моћно краљевство Хуна са седиштем у Панонији. Саградио је велелепну престоницу која се налазила недалеко од данашњег града Ђера у Мађарској. Скирски краљ му се покорио и дао му је своју ћерку за жену. Према извештајима Приска са Атилиног двора, Атилина жена се звала Крек и родила му је три сина.
Атила је приређивао манифестације на двору, био је обожавалац шамана, а богату трпезу су му украшавале робиње из других племена.
Када је Атила осигурао своју позицију према Византији, која је куповала мир са Хунима, окренуо се Западном римском царству.
Атилина мисао да крене са војском на Рим, никада га није напуштала. Ипак, он је прво напао њене провинције. Крајем 450. године напао је Галију. То је и време развитка Бургундске краљевине у области Мајнца, са главним градом Вормсом на Рајни. Код Бургунда је тада владао краљ Гунтер који се налазио притиснут између отвореног сукоба његових ћерки и Хуна.
Најзначајније сведочанство ових догађаја је био старогермански еп „Песма о Нибелунзима“.
Након присаједињења Бургунда, Атила излази пред западноримског цара са јасним намерама. Тражи да се ожени сестром цара Валентинијана III, Хоноријом. Занимљиво је објаснити како је дошло до повезаности Хонорије и Атиле. Хонорија, сестра цара Валентинијана, је 449. године затечена у љубавној вези са својим слугом. Након тога љубавник је погубљен, а Хонорија која је вероватно била трудна, изолована је из јавног живота. Бесна послала је поруку Атили у којој је замолила да постане њен витез. Атила је то протумачио као брачну понуду и затражио половину Западног римског царства за њен мираз. Против овога је нарочито устала Валентинијанова мајка Плацидија која је изјавила да се њена ћерка неће никада удати за варварина. Атила је решио да спор реши силом.
Једини човек који се тада могао супроставити Атили био је западноримски намесниик Флавије Аеције. Он је једно време био талац на хунском двору и упознао је хунски начин живљења, њихове обичаје и традицију. Када су га Римљани у замену вратили, покушао је да узурпира место Валентинијана за новог цара Римљана, па је осуђен на доживотно заточеништво. Опасност од Хуна је натерала да се он ослободи из тамнице и да поново командује римском војском. Међутим, Аеције ће после победе над Атилом пасти као жртва чисте политике. Оптужиће га да је поново припремао преврат, па ће бити убијен на улици 454. године.
У међувремену је краљ Салијских Франака преминуо и избио је сукоб за наследство између његова два сина, у који су се уплели и Атила и Аеције, Атила је подржавао старијег сина, док је Аеције подржавао млађег. Атила је окупио своје вазале: Гепиде, Остроготе, Тиринжане, Алане и Бургунде и отпочео је поход на запад. Године 451, стигао је до Белгике.
Флавију Аецију је дата велика војска, а он је поново постављен за врховног заповедника римских легионара. Аеције је на југу формирао јаке војне снаге, примивши у војску Визиготе, Франке, Гале и Бургунде. Пошто је Атила заузео Орлеан, који је Аеције ускоро повратио, Атила је са отпочео да се враћа у отаџбину са богатим пленом, али га је Аеције у стопу гонио. Хунска војска је прешла Рајну низводно од Мајнца, али су их на другом крају сачекале одморне трупе Аеција.
У рано свитање 20. јуна 451. године на равници Каталаунских поља, седам и по километара од града Троа, започела је одсудна битка. У тој бици на једној страни су се борили Хуни и низ германских племена, међу којима и Остроготи, док су на другој страни били Аецијеви Гало-Римљани и такође германска племена, између осталих Визиготи са њиховим краљем Теодорихом I, који је нашао своју смрт на овом бојишту и његовим сином Торисмундом.
Хуни су заузели десну страну поља, а Римљани леву. Када је Атила видео да је његова војска преслаба да би изборила победу, лично је кренуо на Аеција који се налазио на брдашцу одакле је мирно посматрао ток битке. Атила је после великих губитака наредио повлачење у војне бараке, 4 km од поља. Ту су Визиготи ноћу покушали да препадну Хуне, али су Хуни на време подигли узбуну и отерали Визиготе даље од логора. Идућег дана, Атила се са остатком војске повукао. Аеције је славио своју велику победу у Риму.
Атила је искористио дезорганзацију Визигота, па је предузео нови ратни план, како би остварио своју жељу да се ожени Хоноријом. Прешао је Јулијске Алпе и упао у Италију 452. године. Опсео је град Аквилеју, близу Венеције и зидине је тукао катапултима. Кад је град пао, Атила је намеравао да одатле крене на Рим. Валентинијан је побео из Равене у Рим, док је Аеције остао на бојишту, али није имао довољно војске да се одупре. Атила је заузео је више градова, опустошио долину Пада и стигао до Минциа где му је у сусрет дошао папа Свети Лав I. Само захваљујући папи Лаву I Рим је спашен од разарања. Епидемије и глад присилили су Атилу да напусти Италију.
Атила је намеравао да нападне Константинопољ и да поново присили Теодосијевог наследника Марсијана да плаћа данак који је одбио да плаћа, док је Атила био заузет ратовањем на западу. Међутим, Атила је умро почетком 453. године.[Атила је умро на дан свог венчања, иако је већ имао велик број жена. Узео је нову жену по имену Илдико. Дан венчања протекао је у жестоком опијању и слављу. Пијан и пожудан када је пала ноћ младу је одвео у своје одаје. Нађен је мртав наредно јутро, а нова млада дрхатала је од страха док је поред ње лежао мртав велики хунски вођа. Наводно је умро од прекомерне дозе алкохола и јаког крварења из носа премда постоје и претпоставке како је смрт била насилна. Сахрањен је, према легенди, у три ковчега: златном, сребрном и гвозденом. Након његове смрти хунска се држава распала. У току ноћи, тело му је спаљено по старом хунском обичају, а затим стављено у ковчег, заједно с великом количином опљачканог блага и спуштено у реку Тису. Река је однела Атилино тело у незнане даљине. У више наврата било је покушаја да се открије његов гроб, али је до сада све остало само на покушајима. Хунско царство након Атилине смрти распало врло брзо. Већ 454. године, Остроготи и друга германска племена побунила су се против Хуна, а Атилини синови завађени међу собом нису се могли носити с кризом.
Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима цар Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права[5]. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника[6][7]. Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, a потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови) и меропаха (земљорадници). У наставку долазе одредбе о судству, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића из 1898. године)[8], али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и скраћена Синтагма Матије Властара.
Србија у време цара Душана, око 1350. Рад на Законику је започет одмах после крунисања Душана за цара Срба и Грка (у оригиналу: цар Србљем и Грком) 1346. године. У самом називу своје титуле цар Душан је истакао своју намеру да буде наследник Византијских царева, а Српско царство је требало да наследи Византијско царство. Србија је преко Законоправила светог Саве већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред прописа којима је уређивао положај српске цркве и властеле, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије. Нема података о реаговању српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику.
У сваком случају, ситуација у Србији се разликовала од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила законодавном покушају Карла IV. Одлучан отпор чешке велике властеле (панова) спречио је да Majestas Karolina буде усвојена у Сејму.
Иако је Душан убрзо после проглашења Законика умро (1355), a српска држава ускоро дошла под Османско царство (1459), Душанов законик је и даље у народу живео, што најбоље доказују многи преписи тог правног споменика све до 18. века. Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа. Најстарији препис (вероватно најближи оригиналу) потиче из Струге (14. век). После њега следи препис из Призрена (15. век), који је најпознатији, а затим низ каснијих преписа који се садржином удаљавају од старијих. Законик ће бити упамћен као врховни правни акт који је средњовековну Србију успоставио као правну државу.
Crno-beli su tako pretrepeli treći poraz u regionalnoj ligi, sva tri na gostovanjima, a Budućnost je zabeležila šestu pobedu.
Utakmica u Podgorici odlučena je u prvom delu poslednje četvrtine kada je ekipa Dejana Radonjića serijom 12-0 došla do najvećih plus 14 (67:53).
Najefikasniji u Partizanu bio je Dragan Milosavljević sa 17 poena (3/4 dva, 3/4 tri), dok je Nikola Peković na svom oproštaju od ’crno-belog’ dresa postigao 12 poena (4/6 dva) uz tri skoka. Vladimir Lučić je takođe postigao 12 poena, dok je Dušan Kecman dodao 11 uz 9 skokova.
Marko Popović je predvodio pobednika sa 13 poena, Bojan Krstović je doda 12, Nikola Vučević 11 uz 7 skokova, dok je Čedomir Vitkovac imao 10 poena i 8 skokova. Džuvan Anderson je uz takođe 10 poena imao 5 asistencija.
Partizan je u ’Morači’ igrao bez Milana Mačvana koji još uvek nema pravo nastupa u regionalnom takmičenju, u tim se vratio Ejsi Lo koji je zbog povrede propustio meč protiv Makabija, a ovo je bio i zvanično poslednji meč Nikole Pekovića u crno-belom dresu. Crnogorski centar u utorak putuje u SAD gde će se priključiti treninzima Minesote Timbervulvs.
Gosti su poenima Milosavljevića i Božića poveli 8:3, ali Vučević sa pet vezanih poena zaustavio seriju Partizana. ’Crno-beli’ prave novu mini seriju za 14:8, ali u finišu perioda Vitkovac, Mihailović i Popović trojkom donose novo izjednačenje (17:17).
Polaganjem Pekovića Beograđani opet stižu do prednosti, ali Krstović pogađa trojku za prvo vođstvo Budućnosti. Domaćin ulazi u seriju i stiže do 24:19. Peković sa penala vraća Partizan, ali Budućnost ulazi u sjajan ritam, dominira u odbrani i koristi svaku grešku rivala te brzo stiže do 35:26 posle zakucavanja Krstovića.
Lučić i Lo smanjuju deficit Partizana, ali poseldnja dva minuta ipak ne uspevaju da se u potpunosti vrate de Krstović postiže jedno slobodno bacanje na 39:33 za Budućnost na poluvremenu.
Treći četvrtinu trojkom za Budućnost otvorio je Anderson, a Partizan je nastavio da gubi lopte. Ipak, ’crno-beli’ uspostavljaju svoj ritam, te prvom serijom od uvodnih minuta smanjuju na 50:49. Ipak, Poenima Popovića i Andersona Podgoričani održavaju blagu prednost uoču poslednjih deset minuta (57:53).
Meč je prelomljen početkom poslednje četvrtine kada je Partizan ponovo dozvolio sebi nekoliko minuta bez poena, a Budućnost serijom 12:0 stigla do maksimalne prednosti od 14 poena razlike (67:53).
Pekovićeve poene iz reketa, anulirao je Popović sa distance, a već u narednom napadu Anderson je doneo tri poena svom timu za 72:59. Kecmanova trojka i Pekovićeva tri poena u jednom napadu smanjili su prednost domaćina na 72:65. Ipak, Popovićeva trojka stavila je tačku na meč u Podgorici i ekipa Budućnosti je zasluženo slavila rezultatom 76:68.
Tako je Partizan posle Tel Aviva i Laškog doživeo i treći uzastopni poraz na gostovanjima. Meč protiv Makabija u Evroligi od pre nekoliko dana očigledno je istrošio ekipu Vladimira Jovanovića.
Ubedljiv poraz Đokovića od Ferera
Prvi reket sveta Novak Đoković odigrao je najslabiji meč ove godine pa je poražen u drugom kolu Mastersa u Londonu od Davida Ferera sa ubedljivih 6:3, 6:1.
U meču koji ste mogli da gledate u direktnom prenosu na televiziji B92 španski teniser je uspeo peti put u karijeri da pobedi Đokovića.
U prvih pet gemova nije bilo brejk šansi, a onda je Ferer kod rezultata 3:2 za Novaka napravio seriju od sedam osvojenih gemova. Đoković je napravio čak 33 neiznuđene greške, Ferer samo 10.
Španac je imao i osam vinera više od Đokovića (18:10).
U prva tri gema nije bilo brejk šansi, pa je Đoković, koji je prvi servirao na meču, poveo sa 2:1. Srpski teniser je imao probleme kod drugog servisa, ali je bio siguran na svoj prvi servis.
Đoković je prvu brejk šansu imao u četvrtom gemu, ali je laku loptu poslao u aut. Stigao je do još jednog djusa Novak, ali je Ferer sačuvao gem na svoj servis. Đoković osvaja treći gem na svoj servis, brže nego prethodna dva zajedno.
Sedmi gem koji je često ključan za dobijanje seta Novak je odigrao veoma loše. Ferer je imao dve brejk lopte, a iskoristio je več prvu pošto je izašao na mrežu i napao Novaka. Srpski teniser je prethodno tražio čelendž, ali je sudija bio u pravu pošto je loptica posle njegovog forhenda završila u autu. Španca je posle pola sata igre poveo sa 4:3.
Ferer je nastavio i u narednom gemu svoju seriju poena, pošto je u tom trenutku osvojio 12 od 13 poena. Španac je osvojio i treći uzastopni gem i poveo sa 5:3.
Novak je pravio veliki broj iznuđenih grešaka i nije ga služio prvi servis, pa se “mučio“ i u narednom gemu na svoj servis. Ferer je imao prvu set loptu koju je iskoristio pošto je posle duže razmene udaraca njegov forhend ostao na mreži. Španski tensier je osvojio poslednja četiri gema u prvom setu.
Prvi reket sveta je napravio čak 18 neiznuđenih grešeka i imao samo šest vinera u prvom setu. Đoković je imao i slab učinak na ubačeni drugi servis - samo 5/13.
Nastavio je sa furioznom igrom Ferer i u drugom setu i poveo sa 40:0. Novak je uspeo da prekine seriju njegovih poena, osvojivši dva poena. Zatim je odigrao jedan drop-šot udarac, ali je Španac na vreme istrčao i osvojio peti gem u nizu za 1:0.
U narednom gemu Ferer je došao do nove dve brejk lopte, Novak je delovao nemoćno na terenu, ali je uspeo da se odbrani. Ferer je igrao skoro nepogrešivo, stigao je do treće brejk lopte u drugom setu koju je iskoristio posle duže razmene udarca i sigurne igre sa osnovne linije.
Ferer je u prvom setu napravio samo šest neiznuđenih grešaka, u prva četiri gema drugog seta samo dve, pa je lako stigao do 4:0 sedmim osvojenim gemom u nizu.
Novak prekida seriju Ferera i konačano osvaja jedan gem. Ipak, Španac je već u nastavku ponovo odigrao bez greške na svoje servis i veoma brzo stigao do 4:1.
Nije uspevao Đoković da pronađe igru ni u narednom gemu. Duplom servis greškom stvorio je novu brejk šansu Fereru, ali je onda jakim i preciznim prvim servisom uspeo da ostane u gemu. Ipak zahvaljujući odličnoj igri sa osnovne linije i novim iznuđenim greškama Ferer dolazi do 5:1 i prilike da servira za pobedu.
Novak je osvojio prva dva poena na servis Ferera, ali to je bilo sve od prvog reketa sveta. Ferer je posle samo 75 minuta igre došao do druge pobede u Londonu i plasmana u polufinale.
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
